Žikica Simić: Muzika je opasna stvar

Rok entuzijasta i esejista Žikica Simić za MONDO priča o opasnostima i blagodetima slušanja rokenrol muzike.

 

Frenk Zapa je navodno rekao da je "pisanje o muzici isto što i plesanje o arhitekturi", a od pisanja o muzici verovatno je još teže napraviti priču o nekome ko piše upravo o muzici. Međutim, vredi pokušati i to, jer je glavni junak ovog teksta Žikica Simić, autor kultnih radio emisija "Tajanstveni voz" i "Dole na uglu", i pisac sjajne knjige - "Električna zastava".

Banjalučka promocija knjige "Električna zastava" održana je u četvrtak u Staklencu, a to je bio dobar povod za razgovor sa autorom, koji u Ex-Yu muzičkim krugovima već ima neku vrstu kultnog statusa.
Na početku, pitali smo ga kako on sebe doživljava - kao rok esejistu, rok kritičara ili nešto treće.

"Najviše volim da kažem da sam 'rok entuzijasta'- volim tu muziku i volim da je širim dalje i upoznajem ljude sa njom. Nemam neke pretenzije da donosim konačne sudove i nešto proglašavam za dobro ili loše, ali sticajem okolnosti bavim se i time - pravim godišnje liste. Ali one su pre rezultat moje ljubavi nego nekih objektivnih kriterijuma."

Po profesiji zatvorski psiholog, Žikica Simić ceo radni vek proveo je u Centralnom zatvoru u Beogradu, a takvo okruženje moralo je da utiče i na muziku koju sluša.

"Radio sam 30 godina kao psiholog u zatvorskoj bolnici sa narkomanima, alkoholičarima i ubicama, upoznao sam taj svet, taj sirovi materijal iz kojeg talentovani rokeri uspevaju da sublimiraju priču i pretvore ove sudbine u pesme. Međutim, koliko su one lepe u okviru tih rok pesama i zavodljive kad se o njima peva i kad se snimaju filmovi o takvim likovima, toliko su to u stvarnom životu jako teške i neprijatne osobe, koje ipak treba izbegavati. Najbolje je sa njima dolaziti u kontakt kroz pesme ili kroz film."

Da li je slušanje muzike, u osami sobe ili na ulici sa slušalicama na ušima na neki način beg od  stvarnosti, neka vrsta zavisnosti, koja nekad može biti opasna poput alkoholne ili narkomanske zavisnosti?

"Ja sam svojevremeno, razmišljajući o tome i posmatrajući ljude oko sebe koji su na taj način snažno vezani za muziku, zaključio da je to zaista opasna stvar. Video sam da takvi ljudi nemaju 'normalne' živote, da su njihovi životi puni turbulencija koje nisu karakteristične za prosečnog čoveka. Sve te osobe povezivala je neverovatna ljubav prema muzici. Ali, za razliku od drugih zavisnosti - alkoholne ili narkomanske - ona nije toliko štetna u smislu narušavanja zdravlja, gubljenja socijalne kompetencije koja je karakteristična za alkoholičare i narkomane, ili marginalizacije. Ali može da utiče na čoveka da postavi neka pitanja sam sebi i potraži neke odgovore na neka važna životna pitanja u nekom drugom pravcu koji nije uobičajen. U svakom  slučaju - slušanje muzike je opasno, mada, možda je više lepo nego opasno."

Tolstoj u noveli "Krojcerova sonata" kaže da je "muzika nešto strašno", jer slušaoca dovodi u nekakav  tuđi položaj, duhovno raspoloženje kompozitora, ne uzdiže dušu već je - razdražuje. Kako na vas deluje muzika?

"Meni je muzika uvek omogućavala da se odlepim od stvarnosti i uđem u neki svoj svet koji mi je bio jako lep i prijatan. Na primer, dođem sa posla kući umoran i iscrpljen, pa sebi pustim neku kantri ploču. Nekad se desi se da mi to toliko prija, toliko me odvoji od stvarnosti, umora i svakodnevnih briga, da me ubaci u neki potpuno drugi film i totalno me 'izleči'. To je velika moć muzike. Slušam muziku na klasičan način - preko gramofona i CD plejera. Dosta slušam i sa kompjutera, ali ne preko YouTuba. Znači, ušima je slušam, a ne gledam je očima. Najviše volim da pustim neku ploču ili CD, uzmem omot sa tekstovima, zavalim se u fotelju i slušam muziku, čitam tekstove. Tako se potpuno odlepim od stvarnosti i počnem na jedan pravi način da doživljavam to što treba da se doživljava."

Vaši tekstovi su uglavnom o stranim, odnosno britanskim i američkim izvođačima, retko pišete o  domaćim grupama. Koji je razlog?

"Sa jedne strane - uvek sam verovao da je rok muzika nešto što dolazi sa strane, za mene je muzika uvek bila most ka nekim drugim svetovima. Rok muziku oduvek sam povezivao sa određenom mitologijom vezanom za neke druge predele. Danas sam baš pročitao jednu rečenicu poznatog pisca Zorana Živkovića, koji kaže: 'Leteći tanjir nikada neće da sleti u Lajkovac'. Znači, leteći tanjir uvek sleti negde tamo, na neko drugo mesto. Tako je i sa rok muzikom. Ona ne može da dođe iz Lajkovca, već mora iz Memfisa. Takav je poredak stvari. Ja ne želim ni u jednom trenutku da dezavuišem naše lokalne bendove i njihove sjajne pesme i sjajne trenutke koji su oni imali. Postoji ona priča, kako je sredinom 80-ih jugoslovenska rok scena bila treća u svetu, posle američke i engleske. Možda je to stvarno bila istina, ali ja nisam ulazio u to. Znači, ostajem pri tome da leteći tanjir ne može da sleti u Lajkovac."

Na kraju razgovora za MONDO zamolili smo Žikicu Simića da našim čitaocima preporuči nekog dobrog izvođača ili novi album vredan slušanja.

"Preporučio bih dva albuma, koji pripadaju žanru garažnog roka. Jedan je od grupe iz Memfisa - Oblivians, album se zove 'Desperation'. Ovaj bend se posle mnogo godina vratio na scenu i snimio fantastičan album sa pesmama koje traju minut-dva, ali koje su potpuno neverovatne i koje imaju taj garažni energetski protok. Drugi je od detroitskog muzičara Barensa Vitfilda - sjajan album 'Dig Thy Savage Soul'".

Žikica Simić je u svojoj knjizi objavio zbirku tekstova koji su u proteklih 20-ak godina izlazili u listovima "Ritam", "Danas" i "Politika", a koji se uglavnom bave američkim i britanskim r'n'r, kantri i garaž rok izvođačima i bendovima.

Banjalučku promociju "Električne zastave" organizovao još jedan veliki "rok entuzijasta" - Nebojša Ristić, koji je zajedno sa autorom proveo brojne goste kroz mitske predele rokenrol muzike. Za muzičke poslastice uživo, tipa Bob Dilan, Velvet Underground, Nil Jang, Džoni Keš i Violent Femmes bio je zadužen r'n'r dvojac Stana&Jova.

(Siniša Stanić/MONDO)

Momčilo Popadić ili šta je život nego fantazija...

Da li znate ko je autor stihova pjesme "Oprosti mi pape"?

Muziku za ovo remek djelo kako u poetskom, tako i u interpretatorsko-muzičkom smislu, napisao je Zdenko Runjić, pjesmu je sjajno otpjevao Oliver Dragojević, a tekst je napisao Momčilo Popadić, novinar Slobodne Dalmacije i tvorac stihova nekih od najljepših pjesama bivše jugoslovenske pop scene.

Pjesma “Oprosti mi pape” na jednostavan i veličanstven način govori o jednoj od vječitih tema - odnosu sina i oca, od negiranja do prihvatanja...

Popadić je za Dragojevića napisao i "Ča je život vengo fantažija", Jasni Zlokić podario je "Skitnicu", Novim fosilima hitove "Tonka" i  "Košulja plava", a grupi Metak pjesmu "Da mi je biti morski pas".

Momčilo Popadić (Pop ili Pope), pjesnik, esejist, novinar, rođen je 25. marta 1947. godine u gradiću Blato, na ostrvu Korčula. Studirao na Filozofskom fakultetu u Zadru.

Objavio je nekoliko zbirki pjesama, knjigu memoarskih proza "Živit u strpjenstvu ili Momo, zašto se kriviš", dramske tekstove kao i niz reportaža, eseja i zapisa.

Umro je uoči rata 1990, u 43. godini, od raka grla. Svoje zadnje redove napisao je iz postelje u bolnici držeći da "živjeti se ne mora, pisati se mora":

“Živjeti se ne mora, ali se pisati mora. Govorim to kao jedan od stanovnika Guttenbergove galaksije. Pisati u Novini, pisati po papirićima, pisati u bloku, rokovniku, kemijskom olovkom po nadlanici (u žurbi), pisati u bilježnici, pisati, pisati, pisati... Odakle ta zaraza? Da li je to u vezi sa čitanjem? I čitati se mora. O, znam ja dobro koliko ima ljudi koji se ne slažu pa niti se mogu složiti sa mnom. A i zašto bi se složili? Neka pretjerana kritičnost udaljava od pisanja/zapisivanja jer misle da svaka rečenica mora ostati za Povijest.”

Popadić je u Hrvatskoj, vjerovatno zbog "čudnog" imena i prezimena, u ratnim i poratnim godinama  poprilično pao u zaborav, da bi ovih dana, 24 godine nakon smrti u izdanju "Slobodne Dalmacije" bila objavljena knjiga pod naslovom "Svoju zvizdu slidin", svojevrsna novinsko-poetska kompilacija tekstova Momčila Popadića.

Šta je o Momčilu Popadiću rekao njegov drug po peru Boris Dežulović, osvrćući se na događaj sa utakmice Crvena Zvezda - Hajduk iz 1990, na kojoj se Pop pojavio umotan u zastavu Crvene Zvezde, pročitajte ovde:

“Pop - a to zna svatko tko ga je poznavao - bio je prilično blesav tip, uvijek kontra svega, spreman na dišpete i zajebanciju. Posljednja njegova zajebancija, recimo, njegov je grob u Blatu na Korčuli, na kojemu nema njegova imena ni prezimena, ni nikakvog spomena na njega. Jedna od pretposljednjih, pak, bilo je provociranje Torcide sa Zvezdinom zastavom, njegov oblik protesta i zajebavanja, kojega će se bolje razumijeti kad se zna da je Pop, godinama za novine izvještavajući s terena, iza gola, trpio teško razumljiva skandiranja ‘Popadiću, pederu’ i druge uvrede Torcide. Kojoj u to vrijeme, neka se i to zna, na zubu nije bio zbog nacionalnosti, već zbog nekonvencionalnog životnog stila, duge kose i - kako bi se to danas reklo - osebujnog modnog stylinga.” 

Jedna od najljepših pjesama Novih fosila je Popadićeva “Tonka”, koju je posvetio svojoj supruzi. Pjesma je poznata po “misterioznim” stihovima - “Tonka, reci cvrčak, Tonka reci more…” koji na prvi pogled nemaju nikakve veze sa ostatkom pjesme. Ali sve biva mnogo jasnije kada se otkrije podatak da je Tonka u stvarnom životu imala izvjesne poteškoće u izgovaranju slova “r”...

Pogledajte emisiju “8 kat” Hrvatske televizije u kojoj Tonka Čović Popadići lider Novih Fosila Rajko Dujmić pričaju o Popu:

(Siniša Stanić)