Žikica Simić: Muzika je opasna stvar

Rok entuzijasta i esejista Žikica Simić za MONDO priča o opasnostima i blagodetima slušanja rokenrol muzike.

 

Frenk Zapa je navodno rekao da je "pisanje o muzici isto što i plesanje o arhitekturi", a od pisanja o muzici verovatno je još teže napraviti priču o nekome ko piše upravo o muzici. Međutim, vredi pokušati i to, jer je glavni junak ovog teksta Žikica Simić, autor kultnih radio emisija "Tajanstveni voz" i "Dole na uglu", i pisac sjajne knjige - "Električna zastava".

Banjalučka promocija knjige "Električna zastava" održana je u četvrtak u Staklencu, a to je bio dobar povod za razgovor sa autorom, koji u Ex-Yu muzičkim krugovima već ima neku vrstu kultnog statusa.
Na početku, pitali smo ga kako on sebe doživljava - kao rok esejistu, rok kritičara ili nešto treće.

"Najviše volim da kažem da sam 'rok entuzijasta'- volim tu muziku i volim da je širim dalje i upoznajem ljude sa njom. Nemam neke pretenzije da donosim konačne sudove i nešto proglašavam za dobro ili loše, ali sticajem okolnosti bavim se i time - pravim godišnje liste. Ali one su pre rezultat moje ljubavi nego nekih objektivnih kriterijuma."

Po profesiji zatvorski psiholog, Žikica Simić ceo radni vek proveo je u Centralnom zatvoru u Beogradu, a takvo okruženje moralo je da utiče i na muziku koju sluša.

"Radio sam 30 godina kao psiholog u zatvorskoj bolnici sa narkomanima, alkoholičarima i ubicama, upoznao sam taj svet, taj sirovi materijal iz kojeg talentovani rokeri uspevaju da sublimiraju priču i pretvore ove sudbine u pesme. Međutim, koliko su one lepe u okviru tih rok pesama i zavodljive kad se o njima peva i kad se snimaju filmovi o takvim likovima, toliko su to u stvarnom životu jako teške i neprijatne osobe, koje ipak treba izbegavati. Najbolje je sa njima dolaziti u kontakt kroz pesme ili kroz film."

Da li je slušanje muzike, u osami sobe ili na ulici sa slušalicama na ušima na neki način beg od  stvarnosti, neka vrsta zavisnosti, koja nekad može biti opasna poput alkoholne ili narkomanske zavisnosti?

"Ja sam svojevremeno, razmišljajući o tome i posmatrajući ljude oko sebe koji su na taj način snažno vezani za muziku, zaključio da je to zaista opasna stvar. Video sam da takvi ljudi nemaju 'normalne' živote, da su njihovi životi puni turbulencija koje nisu karakteristične za prosečnog čoveka. Sve te osobe povezivala je neverovatna ljubav prema muzici. Ali, za razliku od drugih zavisnosti - alkoholne ili narkomanske - ona nije toliko štetna u smislu narušavanja zdravlja, gubljenja socijalne kompetencije koja je karakteristična za alkoholičare i narkomane, ili marginalizacije. Ali može da utiče na čoveka da postavi neka pitanja sam sebi i potraži neke odgovore na neka važna životna pitanja u nekom drugom pravcu koji nije uobičajen. U svakom  slučaju - slušanje muzike je opasno, mada, možda je više lepo nego opasno."

Tolstoj u noveli "Krojcerova sonata" kaže da je "muzika nešto strašno", jer slušaoca dovodi u nekakav  tuđi položaj, duhovno raspoloženje kompozitora, ne uzdiže dušu već je - razdražuje. Kako na vas deluje muzika?

"Meni je muzika uvek omogućavala da se odlepim od stvarnosti i uđem u neki svoj svet koji mi je bio jako lep i prijatan. Na primer, dođem sa posla kući umoran i iscrpljen, pa sebi pustim neku kantri ploču. Nekad se desi se da mi to toliko prija, toliko me odvoji od stvarnosti, umora i svakodnevnih briga, da me ubaci u neki potpuno drugi film i totalno me 'izleči'. To je velika moć muzike. Slušam muziku na klasičan način - preko gramofona i CD plejera. Dosta slušam i sa kompjutera, ali ne preko YouTuba. Znači, ušima je slušam, a ne gledam je očima. Najviše volim da pustim neku ploču ili CD, uzmem omot sa tekstovima, zavalim se u fotelju i slušam muziku, čitam tekstove. Tako se potpuno odlepim od stvarnosti i počnem na jedan pravi način da doživljavam to što treba da se doživljava."

Vaši tekstovi su uglavnom o stranim, odnosno britanskim i američkim izvođačima, retko pišete o  domaćim grupama. Koji je razlog?

"Sa jedne strane - uvek sam verovao da je rok muzika nešto što dolazi sa strane, za mene je muzika uvek bila most ka nekim drugim svetovima. Rok muziku oduvek sam povezivao sa određenom mitologijom vezanom za neke druge predele. Danas sam baš pročitao jednu rečenicu poznatog pisca Zorana Živkovića, koji kaže: 'Leteći tanjir nikada neće da sleti u Lajkovac'. Znači, leteći tanjir uvek sleti negde tamo, na neko drugo mesto. Tako je i sa rok muzikom. Ona ne može da dođe iz Lajkovca, već mora iz Memfisa. Takav je poredak stvari. Ja ne želim ni u jednom trenutku da dezavuišem naše lokalne bendove i njihove sjajne pesme i sjajne trenutke koji su oni imali. Postoji ona priča, kako je sredinom 80-ih jugoslovenska rok scena bila treća u svetu, posle američke i engleske. Možda je to stvarno bila istina, ali ja nisam ulazio u to. Znači, ostajem pri tome da leteći tanjir ne može da sleti u Lajkovac."

Na kraju razgovora za MONDO zamolili smo Žikicu Simića da našim čitaocima preporuči nekog dobrog izvođača ili novi album vredan slušanja.

"Preporučio bih dva albuma, koji pripadaju žanru garažnog roka. Jedan je od grupe iz Memfisa - Oblivians, album se zove 'Desperation'. Ovaj bend se posle mnogo godina vratio na scenu i snimio fantastičan album sa pesmama koje traju minut-dva, ali koje su potpuno neverovatne i koje imaju taj garažni energetski protok. Drugi je od detroitskog muzičara Barensa Vitfilda - sjajan album 'Dig Thy Savage Soul'".

Žikica Simić je u svojoj knjizi objavio zbirku tekstova koji su u proteklih 20-ak godina izlazili u listovima "Ritam", "Danas" i "Politika", a koji se uglavnom bave američkim i britanskim r'n'r, kantri i garaž rok izvođačima i bendovima.

Banjalučku promociju "Električne zastave" organizovao još jedan veliki "rok entuzijasta" - Nebojša Ristić, koji je zajedno sa autorom proveo brojne goste kroz mitske predele rokenrol muzike. Za muzičke poslastice uživo, tipa Bob Dilan, Velvet Underground, Nil Jang, Džoni Keš i Violent Femmes bio je zadužen r'n'r dvojac Stana&Jova.

(Siniša Stanić/MONDO)

Momčilo Popadić ili šta je život nego fantazija...

Da li znate ko je autor stihova pjesme "Oprosti mi pape"?

Muziku za ovo remek djelo kako u poetskom, tako i u interpretatorsko-muzičkom smislu, napisao je Zdenko Runjić, pjesmu je sjajno otpjevao Oliver Dragojević, a tekst je napisao Momčilo Popadić, novinar Slobodne Dalmacije i tvorac stihova nekih od najljepših pjesama bivše jugoslovenske pop scene.

Pjesma “Oprosti mi pape” na jednostavan i veličanstven način govori o jednoj od vječitih tema - odnosu sina i oca, od negiranja do prihvatanja...

Popadić je za Dragojevića napisao i "Ča je život vengo fantažija", Jasni Zlokić podario je "Skitnicu", Novim fosilima hitove "Tonka" i  "Košulja plava", a grupi Metak pjesmu "Da mi je biti morski pas".

Momčilo Popadić (Pop ili Pope), pjesnik, esejist, novinar, rođen je 25. marta 1947. godine u gradiću Blato, na ostrvu Korčula. Studirao na Filozofskom fakultetu u Zadru.

Objavio je nekoliko zbirki pjesama, knjigu memoarskih proza "Živit u strpjenstvu ili Momo, zašto se kriviš", dramske tekstove kao i niz reportaža, eseja i zapisa.

Umro je uoči rata 1990, u 43. godini, od raka grla. Svoje zadnje redove napisao je iz postelje u bolnici držeći da "živjeti se ne mora, pisati se mora":

“Živjeti se ne mora, ali se pisati mora. Govorim to kao jedan od stanovnika Guttenbergove galaksije. Pisati u Novini, pisati po papirićima, pisati u bloku, rokovniku, kemijskom olovkom po nadlanici (u žurbi), pisati u bilježnici, pisati, pisati, pisati... Odakle ta zaraza? Da li je to u vezi sa čitanjem? I čitati se mora. O, znam ja dobro koliko ima ljudi koji se ne slažu pa niti se mogu složiti sa mnom. A i zašto bi se složili? Neka pretjerana kritičnost udaljava od pisanja/zapisivanja jer misle da svaka rečenica mora ostati za Povijest.”

Popadić je u Hrvatskoj, vjerovatno zbog "čudnog" imena i prezimena, u ratnim i poratnim godinama  poprilično pao u zaborav, da bi ovih dana, 24 godine nakon smrti u izdanju "Slobodne Dalmacije" bila objavljena knjiga pod naslovom "Svoju zvizdu slidin", svojevrsna novinsko-poetska kompilacija tekstova Momčila Popadića.

Šta je o Momčilu Popadiću rekao njegov drug po peru Boris Dežulović, osvrćući se na događaj sa utakmice Crvena Zvezda - Hajduk iz 1990, na kojoj se Pop pojavio umotan u zastavu Crvene Zvezde, pročitajte ovde:

“Pop - a to zna svatko tko ga je poznavao - bio je prilično blesav tip, uvijek kontra svega, spreman na dišpete i zajebanciju. Posljednja njegova zajebancija, recimo, njegov je grob u Blatu na Korčuli, na kojemu nema njegova imena ni prezimena, ni nikakvog spomena na njega. Jedna od pretposljednjih, pak, bilo je provociranje Torcide sa Zvezdinom zastavom, njegov oblik protesta i zajebavanja, kojega će se bolje razumijeti kad se zna da je Pop, godinama za novine izvještavajući s terena, iza gola, trpio teško razumljiva skandiranja ‘Popadiću, pederu’ i druge uvrede Torcide. Kojoj u to vrijeme, neka se i to zna, na zubu nije bio zbog nacionalnosti, već zbog nekonvencionalnog životnog stila, duge kose i - kako bi se to danas reklo - osebujnog modnog stylinga.” 

Jedna od najljepših pjesama Novih fosila je Popadićeva “Tonka”, koju je posvetio svojoj supruzi. Pjesma je poznata po “misterioznim” stihovima - “Tonka, reci cvrčak, Tonka reci more…” koji na prvi pogled nemaju nikakve veze sa ostatkom pjesme. Ali sve biva mnogo jasnije kada se otkrije podatak da je Tonka u stvarnom životu imala izvjesne poteškoće u izgovaranju slova “r”...

Pogledajte emisiju “8 kat” Hrvatske televizije u kojoj Tonka Čović Popadići lider Novih Fosila Rajko Dujmić pričaju o Popu:

(Siniša Stanić)

Vlada Divljan: Evo kako nastaju pesme...

Legendarni muzičar priča o tome kako su nastale neke od njegovih najpoznatijih pesama.

Vlada Divljan, bivši pevač i gitarista beogradskih Idola, u novembru 2012. u zagrebačkom Muzeju savremene umetnosti održao je predavanje o komponovanju pop/rok pesama.

Na trodnevnoj radionici pod nazivom "Pop Art Workshop" profesor Vlada nastojao je da demistifikuje proces stvaranja pesama, pričao zanimljive doživljaje iz vremena Novog talasa i Idola, otkrivao kome je posvećen koji stih i šta ga je inspirisalo za pojedine pesme.

Evo nekih od najzanimljivijih anegdota i priča o poznatim (i manje poznatim) pesmama, koje je ispričao sjajni Vlada:

Devojko mala

Pošto smo bili klinci, Jugoton nam je dao termin od sedam ujutro u studiju u Zagrebu. Kada smo snimili matricu setili smo se da ne znamo tačan tekst pesme, koju u originalu peva Đuza Stojiljković...I onda sam u pola osam ujutro nazvao Đuzu, jer je moja baba bila najbolja drugarica sa njegovom taštom, probudio čoveka i zamolio ga da mi izrecituje stihove.... A on je, onako bunovan i sam pogrešio, tako da je ostala falš verzija pesme...

Ja je zovem meni da se vrati

Za album „Šest dana juna” napisao sam narodnjak „Ja je zovem meni da se vrati”. Kada sam komponovao pesmu nisam znao kako da je završim, pa sam uzeo flašu rakije, pijuckao i polako ulazio u to patetično stanje neophodno da bi se napravio dobar narodnjak. I uspelo je...

Pesmu je na kraju otpevao zagrebački pevač Jahija Gračanlić. Odličan pevač narodnih pesama, mada je malo teže pamtio tekstove, pa smo imali problem na snimanju – kada zatvori oči peva super, ali zaboravi tekst, a kada čita tekst sa papira ne peva kako treba... Ali smo na kraju ipak nekako uspeli da je snimimo...

Gej narodnjak

Taj Jahija imao je jednu smešnu uzrečicu kada se rukuje – „Prvo ručica, posle guzica”. I onda mi je pala na pamet ideja da bi bilo zanimljivo da se napravi, govorim o 1984. godini, gej narodnjak, jer, rekoh sebi, sigurno i među ljubiteljima narodne muzike postoje ljubitelji istog pola, nemoguće da nije tako.

Ideja mi je bila dovoljno apsurdna, jer je sva narodna muzika toliko mačo, pa sam napravio pesmu koja ide ovako: „Aj baš me briga što me kara nana, zaljubljen sam u svog jarana...”

Prvo sam hteo da je sam snimim i otpevam, ali pošto ne znam da pevam kao narodnjak, ipak sam odlučio da nađem pravog pevača narodnih pesama, koji zna da peva kao pravi narodnjak, i želi da otpeva ovu pesmu. Još ga nisam pronašao... 

Malena

Tog leta zajedno sa ostalim članovima Idola bio sam na moru u Dubrovniku. Pošto smo bili smešteni u nekoliko soba, u nekom momentu poneo sam gitaru i u drugoj sobi zatekao ekipu sa nekim devojkama kako sede, izmotavaju se... Odmah sa vrata spontano sam zapevao – „Jedina malena, volim te, sakam te, jedina, malena želima da fukam te...”, a oni su svi popadali sa stolica od smeha...

Da se to nije desilo, ja bih pesmicu verovatno zaboravio iste sekunde, ali pošto je fora uspela zapamtio sam.

Kada sam došao kući pao mi je na pamet refren „Bez tebe ne mogu da spavam, bez tebe više ja ne učim ko pre...”, koji sam napravio par godina pre toga u očajanju, jer sam zaista spremao neki ispit, a to mi je tad zvučalo tako smešno da me bila sramota da to ikome pustim. Međutim, posle se to fantastično uklopilo sa ovim prvim delom.

Ona to zna

Kada komponujem neku ljubavnu pesmu ona najbolje ispadne ako sam u tom momentu zaljubljen, što je i normalno. Međutim, kada sam napravio pesmu „Ona to zna” bio sam zaljubljen, ali nakon nekog vremena to je prošlo, ohladio sam se. Kada je došlo snimanje bio sam prilično prazan i imao sam silnih problema da otpevam pesmu sa osećajem...

Deo pesme (I kad je vidim ja se pitam...) nastao je pod uticajem "I Want To Hold Your Hand" od Bitlsa (And when I touch you...), a sve uz devizu - „pozajmi, a ne kradi”.

Maljčiki

Ova pesma praktično je nastala na probi – napisali smo je Srđan Šaper i ja. Neka početna ideja je moja, jer su već postojale pesme „Amerika” i "Schwule über Europa" na nemačkom, pa sam razmišljao kako bi bilo fantastično da imamo nešto i na ruskom.

Prvi tekst koji smo pevali bio je „Kakane zore bude me iz sna, kakana jutra, kakan sam i ja...”, i onda smo vrtili to, pa sam počeo da lupetam nešto na ruskom, koji inače ne znam, a znali smo da pesma mora da ima socrealistički naboj... Dragan Papić (prvi menadžer/fotograf Idola) prepoznao je to kao potencijalno dobru stvar, i odmah zakazao snimanje u stidiju, tako da nismo imali izbora nego da smislimo tekst.

Potrebno je reći i da Enco Lesić, Splićanin koji je svirao u Indeksima, tada nije otvorio prvi privatni studio u Beogradu – nikada ne bismo snimili ovu pesmu.

Amerika

Pesma „Amerika” sa kompilacije „Paket aranžman” je takođe nastala na probi. Zdenko je imao rif na basu koji se meni dopadao, ali u početku nismo znali šta da radimo sa njim. I onda sam na jednoj probi ´naložio´ Božu bubnjara da ga prati na bubnju potpuno isto. A ja sam spontano počeo da pevam – „A ja kažem a, a gde je Amerika...”

Inače, dosta sam u to vreme razmišljao o Americi, počeo više da slušam američku muziku, ponovo otkrio Džejmsa Brauna i intenzivno razmišljao kako da odem do Amerika, što je bilo prilično komplikovano, tako da mi je otuda verovatno i došla ta „mantra”. Kada je pevaš sedam-osam minuta zaista padneš u neku vrstu transa.

Retko te viđam sa devojkama

Pesmu sam smislio 20. januara 1980. godine, tada sam još živeo kod roditelja u malom stanu. To veče trebalo je neki porodični prijatelji da nam dođu u goste, pa sam, sklanjajući se iz ćoška u ćošak stana, na gitari nešto počeo da preplićem, i nastala se pesma.

Verzija za singl koji je izdao Jugoton snimljena je 8. decembra 1980, na dan kada je ubijen Džon Lenon, a pesmu je producirao Goran Bregović.

Schwule über Europa

Osim talenta i posvećenosti u muzici, jako važni su ljudi sa kojima čovek radi i društvo u kome se kreće. Svi znamo da smo u društvu nekih ljudi stisnuti i mrki, a u društvu nekih opušteni, šale idu same od sebe.

Vrlo često to ilustrujem pesmom "Schwule über Europa" sa kompilacije „Paket aranžman” – da sam u neku drugu grupu doneo tu pesmu, znači radi se o rok pesmi na nemačkom, što je bilo apsolutni tabu u to vreme, da su to bili neki nafurani svirači, basisti, gitaristi koji žele samo da pokažu šta znaju, ne bi od toga bilo ništa. Ali u Idolima, u toj ludačkoj, pozitivnoj, euforičnoj atmosferi tako nešto je bilo dobrodošlo i odmah smo je uradili...



Kompozitor, gitarista i pevač Vlada Divljan (rođen 10. maja 1958. u Beogradu) jedan je od najistaknutijih i najuticajnijih rok muzičara sa područja bivše Jugoslavije.

Od 1980. do 1984. godine bio je predvodnik kultne novotalasne grupe VIS Idoli. Njihov album „Odbrana i poslednji dani” iz 1982. nekoliko puta je proglašavan za najbolji rok album u istoriji eks-Ju muzike.

Od 1985. godine krenuo je sa samostalnom karijerom, nastavljajući da izdaje pop/rok albume, a uporedo se baveći i filmskom muzikom.

Od 1991. do 1997. godine živio je u Australiji, nakon čega se vratio u Beograd, a od 1999. godine živi i radi u Beču.

Sa basistom Zdenkom Kolarom, članom originalne postave Idola, Divljan i danas svira u bendu pod nazivom Vlada Divljan i Nevladina organizacija.

Vlada Divljan je boravak u Zagrebu iskoristio za promociju EP-a „Četiri godišnja doba” svog novog benda Ljetno kino, u kome svira zajedno sa Maksom Juričićem, poznatim zagrebačkim gitaristom i pevačem (Film, Vještice, Le Cinema...).

(Siniša Stanić, Mondo)